U REZERVOAR SIPAM ZLATO! Goran u traktor sipa 320 evra svaki drugi dan, ZBOG OVOGA MU JE DOZLOGRDILO

Ono što najviše zanima poljoprivrednike u Srbiji jeste cena dizel goriva koje je neophodno nabaviti kako bi se završili svi poljoprivredni radovi.

Svedoci smo da cena dizel goriva od početka godine raste, te je dostigla famoznih 170 dinara za litar. Ukoliko niste znali, kada natočite gorivo na pumpi, polovina je prava cena goriva koju plaćate naftnoj kompaniji, a druga polovina cene ide državi!

Pošto u našoj siromašnoj zemlji hrana predstavlja osnovnu stavku, ovo poskupljenje je pogodilo najsiromašniji sloj stanovištva, ali i poljoprivrednike koji nemaju beneficije u onoj meri u kojoj bi trebalo da imaju od strane države.

Da seljaci nemaju mnogo koristi od poljoprivrede dokaz je i Goran Jagletić iz Sremskih Mihaljevcima u opštini Pećinci.
O tome da je 100 jutara zemlje koju obrađuje dovoljno da tek preživi petočlana porodica za Espreso objašnjava Goran Jagletić:

– Obrađujem veliku površinu ratarske kulture, pšenicu, kukuruz, suncokret i lubenicu. Potrošnja je velika naravno, a podsticaji ama baš nikakvi. Pola je moje, a ostalo je u zakupu. Meni je samo za benzin potrebno 320 evra za dva dana, jer je dizel poskupeo na 170 dinara! Imamo samo da jedemo i pijemo, platimo račune, školujemo troje dece, dakle za elementarne stvari. Ono što smo planirali to pada u vodu. Ja nemam za dalja ulaganja i kupovinu mehanizacije, zemljišta. Samo za golo preživljavanje radimo 100 jutara zemlje -započinje priču Goran.

Stalno se vodi priča oko toga da će država kroz subvencije pomoći poljoprivrednicima, ali priča je u praksi, prema rečima našeg sagovornika, malo drugačija.

– Novac od pšenice trošim na seme, đubre i gorivo. Ja radnike nemam, sam sve radim, sa mehanizacijom koja je kupljena u bolje vreme. Sezonski i kada je setva pomaže mi prijatelj i ja njemu. Navodno, država daje subvencije do 20.000 hektara zemlje i to 4.000 dinara po hektaru, što nije ništa. To je žalopojka, beda jedna. Više bi uzeo kada bi čučnuo na nekom ćošku pored crkve – iskren je bio Goran.

Jagletić nam prenosi atmosferu iz negovog sela i objašnjava da vlada veliko nezadovoljstvo, da su seljaci ogorčeni na razna obećanja od strane države koja se stalno ponavljaju, ali se ne ispunjavaju, a kako kaže svima im je dozlogrdilo zbog teške situacije.

– U mom selu ima 200 domaćinstava, a poljoprivredom se bavi polovina, a nekih 20-ak su malo ozbiljniji poljoprivrednici sa većom površinom, ostali imaju veoma malo zemlje i pitanje je dokle će oni izdržati. Ostaje ili da prodaju ili da napuste selo. To su sve ljudi čija su deca otišla i neće se nikada vratiti.

Uz visoku cenu goriva, kaže da ga najviše boli nepravda:

– Čoveku svašta pada na pamet. Čak sam razmišljao da sve ovo lepo rasprodam i da se odselimo iz ove zemlje. U Beograd se ne bih preselio ni u snu, meni ne treba život u Beogradu u koji svi idu. Meni treba neka bolja zarada da bi mogli odavde da funcionišemo. Svi mladi koji su odavde otisli na školovanje neće ovde da rade za 300 – 500 evra, a i što bi kad u inostranstvu svoju pamet mogu da unovče za deset puta više para – objašnjava nam ovaj poljoprivrednik za koga je život u selu postao diskutabilan i ekonomski neisplativ.

Comments

comments