Vjerica Zlo Zla i Pravednik Lazar

Čitam umrla Hatidža Mehmedović, ko će je sahraniti, muž ili sinovi, napisala je na Tviter nalogu Vjerica Radeta, poslanica Srpske radikalne stranke i potpredsednica srpskog parlamenta, a povodom smrti predsednice Udruženja majke Srebrenice. Zadrigla nedotupavna Šešeljeva nevesta cereka se nad mrtvom Hatidžom, koja je u srebreničkoj klaonici izgubila najbližu svojtu sinove, muža, brata…

Nije džabe ova žena čije je prezime Zlo Zla, zagrljena sa kolenom Vojislava Šešelja, „ingenioznim” rušiteljem humanističke vertikale. Milosnica je, kao prava bogobojažljiva pravoslavka primila naforu iz krvavih ruku fašističkog patrijarha. Sa takvom indulgencijom uknjižila je još jedno „dobro delo“ u korist dogme da u srpskom Lebensraumu nema mesta za nesrpsku krv. U Srpskoj radikalnoj stranci, Šešeljevoj jazbini, niko ništa ne radi bez njegovog miga. Osokoljen ravnodušnošću većine parlamentaraca, Vučićevih naprednjaka, kojima očigledno ne smrdi njegov trag upisan u hašku knjigu zločina, ponekad dozvoljava svojim veštičijim kurtizanama da i one puste neki otrov u etar i tako zagade vasionu nečoveštvom. Ovog puta to je učinila Vjerica Radeta. Monstruoznom izjavom povodom smrti Hatidže Mehmedović.

Iz tog beogradskog nukleusa zla i mržnje, uvek kad svet i Bosna i Hercegovina, podsećaju na genocid u Srebrenici, stigla je nedavno i izjava Milomira Marića, urednika Happy televizije: „Svaki put kad TV prenosi, kad dođu strani gosti, oni donose mrtve, ko zna odakle, i sahranjuju ih u Srebrenici”. Medijski epigon zlobe izrekao je to pred gostima kao što su Šešelj i Vinko Pandurević, haški osuđenik. A kad ta „reagens” izjava prepliva Drinu, onda sledi i reakcija, pa Rajko Vasić, blizak četničkim vlastima Republike Srpske, napiše „Nešto mislim, ako toliko volite taj genocid nad vama, sačekajte sledeću priliku”.

Vreme kao matematika našeg trajanja nedavno je stavilo tačku i na život Lazara Manojlovića, učitelja. Srbina koji je spasavao komšije Muslimane iz logora Batkovići kod Bijeljine. Zbog tih gestova dobio je međunarodno priznanje „Pravednik sveta”. Za vasionu pravedni Lazar, za sunarodnike proteran iz sećanja. Kao i Žene u crnom, žigosan kao crna srpska ovca. Baš kao i Čedomir Petrović, glumac, reditelj i kolumnista. Lica sa poternica ispisanih u mračnim odajama savremenih inkvizitora. Nemam mira ni na javi ni u snu, govorio je pravedni Lazar. Vidim te verske zveri. Pokolj. Susrećem te ljudske aveti. Na ulici, na novinskim stranama, TV kanalima… Šetaju. Na slobodi. I tvorce politike zla crnomantijaše, koji su to zlo javno blagosiljali. U ime boga. Boga Marsa i Aresa… Sa jevanđeljem u ruci blagosiljali su ubice. Uzvikujući bog čuva Srbe, idemo na Brčko, Srebrenicu… Lazar Manojlović, učitelj kazivao je istinu, najljudskiju lekciju. I zbog toga je utamničen u sećanjima zločinaca kao izrod i izdajnik.

Vjerica Radeta. Pod stegom zastave na kojoj je mrtvačka glava, paradira srpskom Skupštinom. Truje svetinu maloumnim izjavama. Lazar Manojlović, pokojni učitelj. Spasilac Bošnjaka. Sa lentom na grudima Pravednik. Dva sveta. U jednom.

izvor:Pancevo.city

Naslovna fotografija: Dušan Milenković

Comments

comments